Usprkos tome što njihovi koncerti predstavljaju vrh heavy metal scene pred kojima se većina (u ovom stoljeću) novonastalih heavyanera može jedino posramiti, isto se baš i ne bi moglo reći za njihove studijske albume. Na stranu što se radi radi o vrhunskim muzičarima sa možda jednim od najkarizmatičnijih vokala (koji i dalje zvuči kao ‘nekada’), podosta puta mi se učinilo da nakon par vanserijskih albuma izbacuju nekakva polovična rješenja. Nakon vrlo dobrog prethodnika mislio sam da će se isto manifestirati i na novom albumu, no stvari su ispale više nego dobre.
Ono što me zapravo najviše smetalo na studijskim prethodnicima bila je suradnja s Andyem Sneapom. Iako mi kod drugih bendova njegov zvuk sjajno leži, kod Saxona mi se činilo da ih je tjerao u nekakvo prenabrijavanje koje s benda skida prepoznatljivu auru 80-ih. No ovaj put je napravljana daleko bolja simbioza pa tako Saxon više ne zvuče kao derivat thrash scene, već kao klasični 80’s heavy bend sa daleko energičnijim šusom koji je pak mjestimice mudro popunjen nenametljivim, ali epskim prizvukom (‘The Secret of Flight’ i ‘Nosferatu’).
S druge strane, bend je napravio i nekoliko eksperimenta od kojih neki na prvu zvuče poprilično neočekivano, no ipak zanimljivo, no ima i onih koji se mogu okarakterizirati kao čisti užas. Pozitivno je koketiranje sa nisko uštimanim (da ne napišem nu) riffovima u, recimo, ritmičnom ‘breaku’ ‘Sniper’ i zalazak u (za heavy netipično) nešto tvrđe riffove u ‘A Wizard’s Tale’.
Svako bi trebalo navesti i ‘They Played Rock and Roll’ koja predstavlja odličnu posvetu Motörheada. Jednostavno i bez ikakve patetike Saxon su skinuli ritmički potpis, ubacili najznakovitije pojmove i možda stvorili najjednostavniji, ali zato najiskreniji hommage. Iako album u cjelini ima oscilacija, ono što je zapravo izuzetno pogođeno je odlično spajanje nešto novijeg zvuka sa svim prepoznatljivim epitetima benda. I do sada mi se činilo da je bend tome težio, no zauzvrat je dobivao modernizaciju zvuka koja im baš i nije najbolje ležala ili bi bilo bolje napisati – nekako je gušila njihov stil. Sada bi se moglo reći da su stvari sjele na svoje mjesto i one su zapravo zaslužne za niveliranje nekih možda malo manje kvalitetnih pjesama.
Na kraju smo dobili album koji ne podilazi, već predstavlja izvornik koji je pak ojačan energičnijim i ponekad nešto težim zvukom. No za razliku od onoga što se inače nudi na heavy sceni, ‘Thunderbolt’ ne samo da je iznad prosjeka, već sa sobom nosi i jedan fini dašak kako najboljih trenutaka heavy scene, tako i samoga benda. [Boris Tintor, Noiseyes.com] http://www.noiseeyes.com/
Nakladnik: Silver Lining Music, 2018.
