“Ruke šokačkih uspomena” tema je ovogodišnjih 59. Vinkovačkih jeseni. Ruke su to baka i djedova koje čuvaju uspomene, ruke su to i 77-godišnje Marije Delić – Seke, rođ. Karabalić, iz Andrijaševaca. Baš njezina priča bila je inspiracija za ovogodišnju temu Marku Sabljakoviću, autoru teksta i redatelju Svečanosti otvorenja 59. Jeseni.
Više nego zanimljiva je to životna priča, jedna od onih kojima je stara Šokadija obilovala. Priča o baki i djedu, o djetinjstvu koje je provela u njihovoj kući.
“Moja mama kad je mene rađala dobila je sepsu i morala je u bolnicu. Mesec dana bila je u komi i mislili su da će umrt. Tu je moja baka mene privatila. U kući su bili baka i dida i s njima čiča i nina i njihov sin, moj bratić Stipa, isto beba. Kad je mama došla iz bolnice morala je ići u kupke i tako, vamo, tamo, ja sam ostala kod bake“, počinje kazivanje Seka Delićeva.
Kod bake i djeda bila je do deset godina. Djetinjstvo je to iz kojega je ostalo pregršt uspomena. Moralo se i raditi, ali bilo je i igre i ludorija.
“Baka Franca bila je prava gazdarica. Dida Zvonimir poznat kao Marenko, bio je nekako gospodstven i ozbiljan, bez puno priče. Mi deca morali smo isto radit. Još ni u školu nismo išli, a morali smo ići ujutro u štalu očistit i metit suvo i oprat sise kravama pa bab’ Franca samo dojde i sedne pod kravu i podoji. Kad sam bila prvi razred već smo išli i kopat kukuruz. Onda ga odsečem, a baka Franca odostrag busu i u leđa. Da, bilo je tako. Volila je ona nas i nije dala na nas, ali bila je i stroga. Puno sam od nje naučila pa i ručni rad raditi, eklovanje, toledo, vez, sve me to učila“, priča naša kazivačica šokačkom starohrvatskom ekavicom kako se govorilo u Andrijaševcima.
I dok je baka Franca znala nekad i “onako za kike počupat i malo zdrmat” pamte se i one ozbiljnije kazne. Posebno je u sjećanju ostalo jedno klečanje na kukuruzu. Dida Marenko, kaže, bio je čovjek koji nije puno govorio, a puno je znao. Dobro je znao hrvatsku povijest i bio je veliki radićevac.
“U ono vreme, posle rata, palila se velika vatra uveče uoči 1. maja, a nama je dida strogo zabranio da to idemo gledat. Al Stipa i ja se zdogovorimo i uveče uteknemo do vatre. Kad ja vidim ide dida i ništa već iz te rulje na drugu stranu i bež’ doma, a Stipu jadnog uvatio. Kad su došli doma onda nam je za kaznu posuo kukuruza na pod da klečimo. Mi klečimo, a on čita novine. Ja molim, dido, bit ću dobra, neću više. Stipa kaže, i ja ću bit dobar. On ništa, šuti i čita novine. Ja opet molim, ne mogu više, utrnile mi noge. Stipa jadan kleči i šuti. Mi smo klečali dva sata na kukuruzu dok on nije reko sad se možete dignit i odma spavat” priča naša sugovornica sjećajući se i drugih zgoda s djedom poput one kada joj je zabranio da za zadaću nauči pjesmicu Druže Tito ljubičice bijela. “Kaže dido ti to učit nećeš“.
U priče o baki i djedu utkan je i bratić Stipa s kojim je odrasla i koji joj je bio kao rođeni brat.
“Podero je Stipa jedamput neki komad robe na sebi. Svi su bili na stanu i ja uzela šivaću mašinu i to ću mu zakrpat. I pukla igla. Šta sad. Joj Stipa, vidi pokido si mašinu. Sad će te baka, gotov si. Kad su došli doma i vidili šta smo napravili poterali nas obadvoj. Jadni Stipa skupio se i ode na stan di su mu bili mama i dada, a ja se sakrila vani iza krušne peći. Kad je došla večer baka kaže, ajd ti po tu decu dido ‘ko zna di su oni, a ja odma’ viknem: Ja sam tu. Onda je dido išo biciklom na stan i tražio Stipu i dovezo ga kući. I nije Stipa jednom strado rad’ mene jer on je bio mirniji, a ja sam bila vražja“.
Djetinjstvo kod bake i djeda obilježila je i prabaka.
“Često je k nama dolazila baba Mara, moja prabaka. Ona nije volila moju mamu, pa je mene zato zvala kopilača. Stipu voli, a meni viče kopilača. Jedan dan ostale smo same i ja joj kažem, neko ima u podrumu, nešta lupa. I ode ona u podrum, a ja ju zatvorim. Ostala je skoro celi dan. Kad sam čula da se naši vraćaje ja brže otvorim podrum i babu pustim. Ona je plakala i kaže bab’ Franci: Ova tvoja kopilača jutros me zatvorila u podrum i pušćala me sad. Onda je mene baka istukla. Baš sam dobila batina, pa nek sam, ni’ mi bilo ž’o. Stipa je Stipa, a ja kopilača jer moja mama nije iz Cerne ko Stipina, nego iz Dragotina kod Đakova”.
Jednom prilikom, već je išla u školu, došao je tata za Božić da ju vodi kući.
“Dočekale su me mama i mlađa sestra, ali meni teško, nisam naučila na nji’. Sela ja kod peći i plačem. Što god me nude, ja neću ništa, plačem, ‘oću doma, meni je tamo bila kuća. I tako me dada moro vratit kod bake“.
Ali onda je ipak, samo po sebi, došlo i vrijeme da se vrati roditeljima.
“Imala sam već deset godina i svašta me zanimalo. Dojdem k njima pa vidim radio, pa televizor, pa ima ‘vo, pa ‘no. Pokupim ja svoje stvari i sama odem kod mame i dade. Više se nisam vraćala natrag, al sam baki i didi nailazila svaki dan. Nisam mogla proć kraj kuće da ne naiđem. Onda kasnim, a mama pita: Jesi opet nailazila“.
A u roditeljskoj kući, sjeća se Seka Delićeva s 13 godina za Uskrs, kako je to bio običaj, presvukla se u šokačko ruho. S nepunih 16 već se udala. Uspomena i priča, naravno, ima i iz toga vremena i dalje, ali morat ćemo ih ostaviti za neku drugu priliku.
