Uskrs je najveći kršćanski blagdan, a njegova tradicija spoj je starinskih običaja kojih se rado prisjetila Manda Kopčić. Sad ima 73 godine i živi u Vinkovcima, a iz svog sela Podgrađa otišla je kad je imala 16 i pol godina. Unatoč tome, živopisno je opisala uskrsne običaje u svojoj obitelji s osmijehom na licu.
„Za vrijeme Korizme, djevojke su nosile crninu do Uskrsa”, rekla je Manda. Na Veliki petak, otac bi otišao u šumu, odsjekao jednu šibu koja se ne savija, išarao ju nožem, izrezao na njoj ukrase ili prugice, zašiljio ju i nakon toga otkinuo trud (suhu gljivu) koji se nabijao na šibu i u petak rano ujutro djeca su odlazila po svetu vatru u crkvu, kaže. Zvonar je ložio vatru, a zvonio je na štrikove. „Ja sam uživala i jedva čekala Veliki petak. Gledalo se kakva je išarana šiba, kad iz crkve donesemo svetu vatru i trud i stavljamo ju u peć”, prisjeća se. Popodne su išli u crkvu, molili se i polagalo se raspelo gdje su svi mještani išli ljubiti Isusa u crkvu. „Ide ljubit Bogu”, govorili su.
Od Velikog petka popodne vezala su se zvona i nisu zvonila do Uskrsa. U petak su šarali jaja, ali ističe, ne ovako kao mi danas. „Nisu se bojala u farbi, to nam je bilo strano. Ukrašavali smo jaja u lukovini, a bilo je par žena u selu koje su šarale s voskom”. Također, pravili su paradajz juhu, tjesteninu, tko je imao oraha, pravio je tačke s orasima ili s makom. Nije bilo fiševa niti pečene ribe, a naravno da se tad postilo.
U kući su salveticom prekrivali raspelo pa čak i ogledalo. Na Veliku subotu su molili i išli na Križni put, a u nedjelju svetenje nije bilo u crkvi jer je svećenik radio za tri župe: Donje Novo Selo, Nijemci i Podgrađe. Znamo kako se za Uskrs uvijek veže i bogat nedjeljni ručak, a tako je bilo i prije. „Malo ljudi je imalo pečenku, ali pravili smo juhu, kuhano meso i sos. Kolača nije bilo kao danas, ali pravili smo masnice, „prasle” i kuglofe”, priča dodavši kako se na Uskrs oblačilo svečano, ali ne u narodne nošnje. „Mi smo se radovali Uskrsu i govorili „ići će majka i dada i ponovit će me”, dobit ću haljinu ili sandale”. Haljinu nisu birali sami, a kupovala se roba u metrima i onda je majka nosila ženi u Nijemce na šivanje. Kako majka odredi, tako je bilo sašiveno, ali to im je predstavljalo iznimnu radost te su cijenili takve stvari.
Tradicija tucanja jajima održala se i danas, a nekad je to bilo malo drukčije. „Dobiješ jedno jaje kod kuće i jedno od onoga kome dođeš čestitati. Nismo išli kod svakog čestitati Uskrs, a nikad nismo dobivali čokolade i bombone. Bili smo presretni jer smo dobili šareno jaje”, rekla je. Hranu na svetenje su nosili u pletenim košaricama koje su prekrivali salveticom, tad nije bilo prekrivača. „Navezeš si peškirić i prekriješ ceger s time”, kaže Manda koja je naučila raditi ručni rad još sa svojih sedam godina. Iako tih običaja više nema, ostale su predivne uspomene i s veseljem ispričane priče.
